ОВАПЛОЋЕНА ЉУБАВ

Беше онај свет, као и овај, испуњен мрзошћу, идоли беху поробили сва људска срца. Умови помрачени греховним страстима и демонским злобама. Душе оковане мрзошћу зависти, зверство и отимачина ширише пустош на све стране. Људска се крв бесцењем расипаше. Опијени моћима немоћних, демонима у телу гоњени, бесни освајчи рушише и палише, зидаше, безуспешно себе узиђивајући у вечност. Вечност им измаче, бар она светла а њихова зверства осташе да се преносе кроз шапат времена. У тај свет, помрачен грехом, окрвављен убиством и оглодан зверством, сиђе Љубљени Син Божји да у убиствену таму донесе Светлост Љубави Божје. Љубав Божја проведе тридесет и три године у овом свету преносећи силу Божје Љубави у безгрешном људском телу, човекољубиво преносећи Љубав свима који одбацише мрзост да би Љубав заљубили. Чудотворна и исцелитељска Љубав од Оца, три и по године прохођаше светом земљом, лечећи болесне, оживљавајући мртве, силом Љубави Божје опраштајући грехе људске. Свакоме, који поверова и заљуби Љубав у Сину, даде моћ да постане чедо Љубави Оца, да буде бесмртно чедо Божје јер Бог је Љубав. Љубимцима што Љубљеног заљубише и Духа Истине даде, у Истини Љубави да живе а не у мрзости света. Мрзитељски свет, завођен мрзитељем сатаном, води непрекидни рат против Сина Љубави Божје и наследника Његове Љубави, Љубљених заљубљеника и Љубимаца Божјих. Бог Љубави јачи је од свих лажних ратно демомонских божанстава која кроз купљено и продано људско месо из пакла на светлост дана гмазе и изгмазаше. Љубави Божја превечна, савечна и надвечна, силом својом непобедивом унакрст окружи Љубитеље и Љубимце Твоје и Љубављу Крста Твога сатри све мрзитеље и непријатеље Љубави.

Advertisements

ЧУВАРИ ВЕЧНЕ СВЕТЛОСТИ

Некад, у стара добра времена, пре него што се сатански легиони изборише за своја земаљска права, мир је био благословен, а рат казна и прилика за повратак изгубљеног благослова. У то време зло је против добра водило јавни рат за земаљску власт. Земаљска власт подразумевала је власт над свим добрима побеђених чак и над њиховим телима. Поробљени народи су служили својим поробљивачима својом имовином и својим телима али су успевали да сачувају Хришћанску свест која их је обасјавала вечном слободом. Човек је био поробљен споља али унутра је остајао слободан и способан да из своје унутрашње слободе сагледа сву тежину робства и да тражи путеве за ослобођење.
Последња два века, јавни рат је уступио место тајном а свагдашњи узурпатор слободе, некадашњи освајач тела прешао је у освајача душа. Овај преврат изазван је у револуционарном раздобљу кроз неколико векова на тлу Европе. Кроз јавни мир проповедан лажљивим духовима усељеним у телесине незасите уживања из века у век води се тајни необјављени рат против људских душа. Колективна свест и несвест програмираним покретима несвесних маса размењују места. На место Христове главе успоставља се глава Његовог непријатеља и непријатеља људског рода подржана несвесном стихијом обезбожених народа.
Једном поробљене свести затварају се у тамнице колективног несвесног, док се њихова слободна тела покрећу по диктату колективног несвесног. Господар колективног несвесног и поред тога што је свезан у паклу преко свог намесника и његових намештеника постаје господар хлеба и игара. Њему беспоговорно служе све поробљене душе својим до вавилонске раскалашности ослобођеним страстима. Људска свест је свети пламичак вечног пламена Божје премудрости Господа Исуса Христа, и кад се у човеку угаси на место свести завлада тама.
Творци колективног несвесног у обезбоженим, некад националним државама били су готово сви за живота признати и прослављени од господара колетивног несвесног и господара хлеба и игара црног кнеза овога света. У наше дане сви они до једног служе интернационалном уједињењу колективног несвесног и апсолутном зацарењу црног кнеза времена. Све власти овога света у власти су црног кнеза и владају навођени његовим лажљивим духовима. Борци против овог наопаког васељенског зацарења увек су као и данас ослобођеници Духа, пробуђени носиоци живе ватре вечне Хришћанске свести. Њих је увек било, јесте, и биће у свим професијама а највише међу истинским духовницима, уметницима и писцима. Рођени од Истине да Истини служе Христовим умом доведени до личне и Божанске свести они су она светлост коју сви робови таме лове под мерицу. Увек ловљени, никад не уловљени, чувани вечном светлошћу непобедивог Сина Божјег Господа Исуса Христа. Светлост светли у тами и тама је не прихвати, али светлост светли у тами и тама је не обузе. Чувари вечне светлости не дозволимо вечној тами да на наше очи обузима наше ближње него им неуморно светлимо макар нас они и не прихватили.

ПОРАТНИ МИР

Или сам ја постао немушт или су људи оглувели, углавном све моје приче остају без одјека. Због речи без еха почех да пишем и опет исти тајац. Да ли је мук у коме данашња Србија живи последица окупације или је окупација последица мука на свакоме је да размисли. Ако погледамо ко по Србији прича без проблема ћемо закључити да је баш тај требао да ћути. Па ко га је онда поставио да прича ако је требао да ћути. Ко то стоји иза кулиса и поставља њих који причају. Иза кулиса је режисер, неприкосновени господар рата и поратног мира. Поратни мир је друго име за рат другим средствима а рат другим средствима је рат против душе. У рату против душе непријатељ се сатеривањем у непрекидни низ бездушних ситуација слама психички и физички. Бездушне ситуације постају свакодневна људска сапутница од колевке па до гроба. Дакле живи се у рату а сања о миру који никако не стиже. Свакодневно преплитање живота и сна у третираном субјекту изазива конфузију и пометеност у тој мери да сан и јава неприметно замене места. Кад се из јаве пређе у пределе снова све постане лакше, уместо живота почиње његова замена глумом, што је куд и камо лакше. Глумци могу да буду награђени запаженијом улогом у позоришту поратног мира. И тако дођосмо до оних који причају а који су требали да ћуте. Поратни мир свој тајни рат против душе води преко мозга и зато прво окупира мозак. Једном окупирани мозгови тешко се враћају себи јер пут до себе тежак је и далек. Такви се лако прикључују окупаторској сили и постају њени верни сарадници не баш идеалисти али поуздани плаћеници. За плату они друге одвраћају од себе самих окупирајући њихове мозгове и удаљавајући их од правилног расуђивања. Кад се једном поруши граница између добра и зла све постаје дозвољено. Ово ни по чему не би било страшно да се дешава колико толико са слободном могућношћу избора третираног субјекта. Имао избор полакомио се и молим, одриче се себе због неке њему знане рачунице. Не ово постаје обавезни програм образовања и васпитања који поставља пут за оне који тек полазе на пут према себи и добру и злу у себи и свету. Да ли ће неко од тих полазника икад или никад стићи до себе Богу хвала још увек зависи и од других фактора који се засад још могу одупрети окупацији.

СТАРА И НОВА БАЈКА

Једном давно, у овом нашем свету, много пре његове еволуције, реформације и револуционарне реорганизације владала је једна стара бајка. Али, по оној свима познатој истини, све се креће, кретањем хлади и мења док не поприми сасвим други облик. Тако се деси и са старом бајком, која је тада још увек имала срећан крај, како то некад лепо рече један народни посланик. А бајка ишла, од прилике овако:

Била једном три прасета. Два прасета су била весели другари, који су волели песму и игру. Треће им је често говорило: „Боље би било да сазидате неку кућицу у којој бисте били сигурни од љутог вука, уместо што се играте по цео дан“. И оно је сазидало за себе лепу камену кућицу. Прво прасе је тада рекло: „Па добро“, и направило кућицу од сламе. Али, вук је дошао и почео да дува и напослетку одувао целу кућицу. Тада је прво прасе отрчало, што је брже могло, другом брату, који је саградио кућицу од дрвета. Међутим вук је стигао за њим и опет почео да дува што је могао јаче. Одувао је, разуме се, опет целу кућицу.

Два прасета су онда отрчала кући трећег брата. „Пусти нас унутра! Вук нам је одувао кућице и сад нам је за петама“, закукала су браћа. Брат их је увео у кућу, а убрзо се појавио и вук. „Пусти ме унутра“, викнуо је, „иначе ћу и твоју кућицу одувати“. „Покушај само! „одговорило му је прасе. И вук је дувао и дувао, али кућица није пала. Онда се попео на кров и покушао да уђе у кућу кроз димњак. Али треће прасе га је чуло и запалило велику ватру на огњишту. Вук је пропао кроз димњак право у ватру и изгорео.

Ова бајка са срећним завршетком важила би и данас. Али после свих неуспешних покушаја да се дочепа прасића вук који има више живота устао је и почео да се домишља како да се дочепа прасића и једног дана се досетио. Позвао је она два прасета који су били весели другари, волели песму и игру, и обећао им да ће са њима поделити сва светска уживања ако угасе ватру на огњишту. Под утиском лепих обећања која им зли вук лепо и сликовито понуди, два прасета искористише једне вечери сан трећег прасета и водом коју им даде вук угасише ватру на огњишту. Вук сиђе кроз оџак и изненади треће прасе које се једва пробуди и постаде господар куће.

Од овог дана промени се стара светска бајка, уступајући место новој, писаној по диктату злог вука. Вук преваспита треће прасе и сва три, некад добра прасета, прими у своју злу службу. Раздели им вучија овлашћења и посла их у лов на Јагње. Све оно што је некад вук њима радио, данас три прасета раде Јагњету, дувају у Јагњетову кућу, завијају, непрестано понављајући да они ништа немају против Јагњета али да их нагони зли вук. А Јагње ко Јагње, кућа му сазидана на стени која се завршава у Небу и не хаје што му три овучена прасета сваки дан досађују.

КОНТРОЛ…

Са стране

КОНТРОЛИСАНО ДРУШТВО УСПЕШНИХ

Све је под контролом осим птичјег лета и покојег песника неподлеглог варљивој слави. Контролисани се лепо хране, дугим разговорима сасвим опуштено убијају досаду, зимују, летују, уживају на сунцу и снегу. Важно да је слика коју о себи шаљу у своје окружење у складу са захтевима времена, све остало је небитно. Нека влада и црни циганин ако ова слике може и даље да се без сметње емитује. Сви су окренути свету изван себе, вансебном претрајавању у коме утисак на друге однесе победу над искреношћу и одговорношћу пред самим собом. Норме оваквог начина живота намећу се споља и испуњавају се оном људском спољашњошћу и пролазношћу подложној смрти. Свима који прихватише овај друштвени диктат, душа постаде непотребни терет кога се што пре треба ослободити. Најбржи пут ослобођења од терата душе је скретање са пута живота и Истине на пут лажи. Истина се игнорише као нешто некорисно за успешан друштвени живот и одбацује. На место правде зацарује се сналажљивост коју савест не спутава и која због ове олакшавајуће неспутаности не бира средства до циља. Уместо једног, уског и уходаног пута, отварају се многи путеви до светског успеха од локалног комшијског нивоа, до највиших државних нивоа. Ови, многи путеви зову се везе и заиста сасвим чврсто везују за друштвене годподаре и завезују за вечну пропаст.

ЗАБРАНА БОГОЉУБИВИХ РОДОЉУБА – Рајица Марковић

У војно пораженој и окупираној Србији изборима можемо једино једну марионету заменити другом и ништа више од тога. Некима ово није јасно, док се неки други претварају да им није јасно и свесно издају истину опредељујући се за лаж. Најача војно индустријска сила на свету, сила светске глобалистичке владе предвођена САД-ом пројектује и диктира све потезе наше марионетске власти. Нас Србе као и остатак народа света мељу кроз глобалистички процес разбијања националних индустријских држава. Претварају нас у обезличену масу разједињених и располућених атома које само магнет краткотрајне материјалне користи може на кратко ујединити. Духовно и морално опустошени, осиромашени и издани, претворени у јефтину радну снагу чекамо ко ће нам уделити милостињу у виду било каквог посла. То увелико користе политичке партије купујући глас људске слободне воље за узврат обезбеђујући такве извесношћу радног места. Овим начином неприметно се нестаје у партијским телима која сва до једног служе интересима оних који нас поразише и окупираше.

 

Тврда пророчка реч Божијег Апостола Павла обистињује се ових дана у свој својој тежини. “Сви који хоће да живе праведно у Христу Исусу биће гоњени а зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се.“ Док предизборна обећања, дата духом лажи, пљуште са свих страна “Уставни Суд“ разматра могућност забране родољубивих и богољубивих покрета Срба “НАШИ“, “1389“ и “ОБРАЗ“ и то под исконструисаном оптужбом противуставног деловања. Оптужба можда не би била трапаво исконструисана да се ови покрети православних Срба оптужују за подривање устава Евроропске Уније у коју нас одрођени узурпатори власти угоне узурпираном и против свог народа окренутом државном силом. Као и већина свесних појединаца, ови народни покрети не пристају добровољно на улогу, роба и  репе без корена коју Евроропска Унија нуди Србији у замену за краткотрајно уживање греха истих оних политичара који, од града до града, деле народу лажна обећања. На страну што се на њихова лажна обећања ниједна истина не може залепити, али они на истину и не рачунају,  рачунајући на оне који су свесно изабрали лаж а који су се нашли на њиховом платном списку. Истина још није бачена на колена старим трговачким махинацијама и још није сатерана у тамнице, што не значи да се и то неће десити у овој Евроропској хајдучко-трговачкој пећини слепих мишева.

 

“Врли чувари Устава“ имали су сијасет прилика да покажу своју ревност у очувању уставности али их пропустише. Косово и Метохија противуставним, шибицарским триковима постаде део туђе, измишљене државе а “Уставни Суд“ се и не огласи. Председници државе арчише се противуставно и на местима председника странака а чувари уставности се и тим поводом не огласише. Многим политички неангажованим Србима, како на Косову и Метохији, тако и у остатку Србије, укидају се основна Уставна права и нико се од ревносних због тога не огласи. У мају се најављује почетак озакоњене отимачине приватне имовине неподобних непартијаца који због партијске неуподобљености нису заслужили право на рад које је у овој земљи постало искључиво право привилегованих чланова партија. Партијска отимачина ће под окриљем закона и Устава имовину непартијаца поделити својим привилегованим партијским телима а “Уставни Суд“ ћути.

 

Изгледа да по питању кршења Устава ствари стоје отприлике овако. Устав постоји да крши оне доле и да га крше они горе. Шта је противно Уставу ако ја хоћу да будем оно што јесам и противим се томе да постанем нешто што нисам а што ми може донети пролазну материјалну корист. Шта је противуставно у томе што сам се родио као православни Србин и што такав хоћу и да останем. Устав као највиши правни акт наше земље сам по себи није зло, напротив, али у процесу спровођења слова Устава у дело Устав се претвара у мртво слово на папиру. У том процесу умртвљавања слова Устава никад још није учествовао ни један од оптужених покрета али су зато учествовале владајуће партије и “Уставни Суд“ који их никад не оптужи за рушење уставности. Оваквим политичким процесима наложеним одозго“Уставни суд“  се претвара у непријатеља Закона Божије Слободе и забрањује оне који глас своје савести нису продали владајућој партији која се зове и власт и опозиција.

 

 

Хоћемо ли се покорити лажи и сили која Бога не моли или ћемо остати верни Божијој Правди, Истини и Сили зависи од сваког од нас појединачно. Хоћемо ли се продати папирнатим новчаницама и злату пропадљивом, или ћемо остати следбеници непропадљиве Вере Васкрслог Господа Исуса Христа и обећање вечног непропадљивог Царства зависи само од нас.

 

Нама који смо изабрали Цара Христа, нисмо продали своју Богом даровану слободу политичким партијама и никоме не дугујемо глас, на предстојећој изборној фарси, остаје једино бојкот.

 

 

Трајем Господе

Трајем Господе

У глади поткровља и сутерена
У мемли огрубелих душа заборављеном дану
У камерама раширених зена надзора
Варкама опсенара крсту не смем и смем ли
За вратима закључаним од зазора
Са псима што бегом своји постану
На погрешном месту у погрешно време
С робовима што понављају мора
По ноћима што немају намеру да свану
Испод речног камења и премештених гора
У зазиданом хоризонту где језици занеме
А мутавост говори заљубљена у се
Где ветар ми безмилосно расипа племе
Кроз ветриће луде и мисли кусе
На устајалој води сатеран у жабе
Ту где се ништа не даје џабе а продаје све
Где срца куцају математиком главе
Где веће потребе гутају мале за ноћ две
А гуштери гмижу у висине плаве
Где свраке орлима очи кљују где јауци
Не смеју да одјекују због чувара јавног реда
Где људи плету мреже као пауци
Где се отме да се другом не да.

Са црвом испод храстове коре
Засужњен на дну загледан горе
Под муњом ножева и кишом олова
Увијен у пакет светских болова
Испод залепљене етикете коју нокти
Људски не могу да згребу
С распетима на земљи ненађеним на небу.

С изгубљеним у магли неких очију
Својих ил туђих сасвим свеједно
Што своје маште кочију
У галоп нагоне чедно.
С онима што за љубав гину
За кафанским столом ко на бојном пољу
Што својом сољу приступа немају
Несланој чорби
Што и кад наоко дремају
Изгарају у личној борби.
Којима закон не постоји због штита
Него због страха
Које ни питалица не пита
Што прекинутог даха реч у грлу стежу
Што сами устају и лежу
Проживе као полумртви невиђени нечувени
Што све снове дадоше само једној жени
Па заборавише пут себи да се врате
Што уживају док пате а у радости плачу
Што трче у сусрет топу и мачу.

С проданим у робље окованим у ланце
Презреним и протераним у странце
Странпутицом заведеним с оне стране благослова
Што чаши живота сагледаше данце
И испражњена слова.
С окаснелим на весеља
Пристиглим таман на жалости
У кући и кожи што биваху гости
Никад своји и на своме
Што док им руке и ноге ломе
Шапућу доме и опрости.

С бунтовницима
За циљеве више и добро свију
На које све кидише и свако заврће шију
С устима што не знају да прећуте, не могу
Што и своје и туђе стално казују Богу
Од истине луде
Што добошају упорно да савести заспале буде.

Са скривеним у мишје рупе
Умоченим у парфеме смотаним у шарене крпе
У трице и кучине под које сунце не сме да сине
Због болова очију
С онима што себи траже грану височију
На дрвету живота уз помоћ скока
Стиснутих усана и склопљеног ока.

С препелицом под кишом сачме
Под налетима вепровске ћуди
Где место песме плач ме успављује и буди
С уздасима у јарму с везаним на точку
С пламеном што жар му невиђен негде под водом
Ускочку варницу креше самоглавим ходом.
С разбојником на крсту поломљених ногу
Што грехове исповеда своме распетом Богу
И опроштај искрено моли
За болове што сам их зада а не што њега боли.
Са скривеним у старе рите исмејаним јуродивим
Што земљом прођоше тајно каналом кртице
Док им срце играше речима хлебним живим
И под прљавштином земном сијаше светачко лице…